u znak sećanja na kapetana fregate Darka Šimlešu

Svaki glupson voli da priča o svojim doživljajima iz vojske. A kako sam ih ja imao pregršt, šta da vam radim, čim ste ovde to ste nečim i zaslužili...
Dakle, vraćamo se više od dve decenije unazad. Tek je nekoliko dana kako sam sa redovne obuke na Muzilu, periferiji Pule, čuvenim Galebom prebačen u ratnu luku Lora koja se nalazi u Splitu. Ukrcan sam na "Biokovac" torpedni čamac broj 218. Zašto je nosio taj broj nikad nisam saznao, valjda da neprijatelj misli da imamo barem 300 takvih istih. Istina je da smo ih imali desetak. Elem, nisam još pošteno ni raspakovao onu gomilu stvari koju sam, kako se onomad govorilo, zadužio od vojske kad - uzbuna. Isplovljavamo!



Bio je 16. ili 17. novembar 1984, a vest je bila kratka: hemijski tanker Brigitta Montanari doživeo je brodolom u murterskom zalivu i mi idemo u potragu za nestalim mornarima. Od mornara ni traga ni glasa ali smo zato naišli na poprilične talase od kojih se meni slošilo. No, dobro, za razliku od trojice italijanskih mornara, preživeo sam taj dan i posle sam se svikao na talase. Nego, tad nam to ne rekoše, taj je tanker prevozio 1300 tona vinil-hlorid monomera, užasno otrovnog, zapaljivog i kancerogenog sranja. Izvadili su ga koju godinu kasnije kad je već događaj ušao i u pesmu: "Oj, Brigitto, što nam zada muka, imal neko ko bi te izvuka?"
Uz brod na gornjoj slici, 216, često smo bili privezani. Samo što je naš brod predstavljao raj a ovaj pakao. Ne bih više o tom brodu do nas, na kojem su se prema mornarima odnosili kao prema stoci. Radije bih o svom brodu, torpednom čamcu 218. Naš komandant se zvao Darko Šimleša i, koristim ovaj blog, da mu još jednom skinem svoju mornarsku kapu u znak zahvalnosti što mi je pokazao kako komandant može da bude i kul tip. I, što je već čisti tao, da postigneš da te svi slušaju a da ne moraš da naređuješ. Ih, kakve bih sve ludosti mogao da vam ispričam! O tome kako sam i šta kuhao na brodu, o pijankama, Šibenčankama, vinu i travi sa Visa i Lastova, moru, pogotovo o moru i prirodi koji su u tim vojnim rezervatima bili neviđeni, mislim, zabranjeni za turiste... Ali, dobro, čuo sam i ja za meru.



Samo još ovo. Na fotografiji iznad vam je ostrvce Jabuka. Nalazi se sedamdeset kilometara od Komiže na Visu i, kako su mi rekli, najudaljenije je hrvatsko ostrvo. Od 1185 ostrva ovo je jedno od dva koja su u celosti vulkanskog porekla. Magnetit koji se nalazi u stenama onemogućava pravilan rad kompasa i izgleda prilično zastrašujuće kad igla počne da treperi u svim mogućim pravcima. Dubina mora je velika pa su vojni brodovi dolazili do ovog ostrva da izbace otpadni materijal sa kojim ne znaju šta će. Sumnjam da će me ikad više put naneti blizu Jabuke, šta ću pa ja u toj nedođiji? Samo sam hteo da kažem da sam u vojsci pored uprtača, ratno-radnog odela i gaća zadužio i lepotu ljudi i mesta koje sam upoznao. A da ne govorim kako sam naučio da namestim krevet tako da muva kad sleti poseče picu na ivicu...